Monika i Sabina Ramadanović su mlade Romkinje koje ruše stereotipe i predrasude o ženama u sportu, romskoj zajednici, te svojim primjerom dokazuju da je obrazovanje i bavljenje sportom pravi put za izlazak iz začaranog kruga siromaštva, a da je podrška roditelja na tom putu od velikog značaja.
Ova epizoda podkasta „Ternengo avazi“ realizovana je u okviru projekta PRIME, koji finansira Delegacija Evropske unije u Crnoj Gori, a kofinansira Ministarstvo javne uprave, digitalnog društva i medija.
Monika ima osam godina i učenica je trećeg razreda, dok Sabina ide u sedmi razred. Obje pohađaju osnovnu školu „Marko Miljanov“ u Podgorici. U slobodno vrijeme igraju fudbal, šetaju sa prijateljicama i sestrama, i bave se džudoom.
Sabini je fizičko omiljeni predmet jer kako kaže na tom času su svi kao jedno društvo koje se igra. Moniki pored fizičkog još i likovno i matematika privlače pažnju, ali i jezici. Monika je odlična učenica dok je Sabina vrlodobra. U sportu su i jedna i druga izuzetne.
U svijet sporta ih je uveo ujak Besim Kajtazi, koji se prvobitno sam bavio sportom, zatim je upisao njihovog tatu u klub, koji je kasnije „povukao“ i svoje ćerke u džudo. Evo već dvije godine treniraju u Džudo klubu „Milenijum“.
Na pitanje zašto su baš izabrale pomenuti klub, obje ističu trenera i njegov odnos prema njima ali i drugim džudistima/kinjama.
„Ponosna sam na mog trenera, jako je dobar, ali je isto tako i za druge je dobar. To mi se sviđa kod njega – što nije samo nama dobar, nego i drugima isto“, ističe Monika.
Sabina dodaje da trener „nije strog prema nama, voli da se šali, dobar je“. Kada treniraju, nemaju osjećaj da su izdvojene već se druže sa svojim vršnjacima. Džudo im, osim druženja, donosi putovanja, takmičenja, ali i nagrade.
I Monika i Sabina nose narandžasti pojas. To znači da su ove mlade Romkinje spremne za nove vidike u džudou i da proširuju svoje znanje. Polaže se u prosjeku nakon 12 mjeseci treniranja.
I jedna i druga ističu da je trener zadovoljan njihovim radom, ali i postignutim rezultatima.
„Ja mislim da je baš zadovoljan, posebno malom djecom jer su oni tek počeli. Ali isto tako i nama što treniramo već dvije godine. Poneki treniraju i više godina“, kaže Monika dok Sabina potvrđuje njenu priču.
Diplome, medalje, ali i pobjednička postolja su sada nezaobilazni dio njihovog života. Dok su bile mlađe poraze su doživjavale uz suze, ali su vremenom naučile da je i poraz sastavni dio sporta. Na međunarodnim džudo turnirima Monika uglavnom osvaja prva mjesta. Neka od najznačanijih takmičenja koja su ostavila poseban utisak na Moniku su, kaže, Međunarodni turnir „19.decembar“, zatim međunarodni turniri održani u Rožajama, Tivtu, ali i u Bileći i Trebinju, gdje je zajedno sa sestrom Sabinom, ali i mlađom sestrom Leontinom osvojila još mnogo nagrada.
Sabina je takođe veoma uporna, i niže nagrade koje krunišu njen talenat! Najveća podrška su im majka i tata, trener, to jeste svi oko njih.
Moniki ponekad trening bude naporan jer je pored džudoa odabrala i fudbal kao aktivnost kojom ispunjava slobodno vrijeme.
„Naporno mi je nekada bilo zato što treniram fudbal koji je od pet do šest, a džudo u sedam. To se sada promijenilo. Onda tata odmah dođe po mene, donosi mi kimono, vodi me i tako dalje. Uzme mog brata i sestru i onda idemo na džudo“, objašnjava Monika kako sve stiže.
Ponekad bude umorna jer na fudbalu igraju cjeli trening, pa je bole noge. Tada preskoči džudo trening. Fudbal trenira u FK „Stari Aerodrom“, na pozicijama igračice i golmanke.
I jedna i druga poručuju svojim vršnjakinjama i vršnjacima da se bave sportom.
„Baš je dobro da se trenira, jer tako imaš snagu, i da ti kući ne bude dosadno, da ti je zabavno, i da imaš drugare isto“, kaže Monika.
„Trebaju svi da se upišu negdje, da imaju svako svoj sport i tako. Svi smo mi isti“, dopunjava je Sabina.
