Za pravu ljubav nikad nije kasno. Pa i za ljubav prema sportu…
To zna i osjetila je Andrea Saitaj, koja je relativno kasno počela da se bavi atletikom. Imala je 24 godine…
Počelo je, kaže, kao rekreativno trčanje.
“Ali, kako je vrijeme odmicalo i ljubav prema kraljici sportova rasla, tako se stvarala želja da se što više unapređujem. U početku je bio cilj da što više popravim kondiciju, da bi zatim rezultati bili bitni, a sada se trudim samo da danas budem bolja nego juče”, priča Andrea.
Polako je od rekreativke postala takmičarka, stigle su i medalje, nadavno i zlatna na prvenstvu Crne Gore u trci na 10.000 metara.
“Kada sam počela da osvajam medalje – to me je održalo u atletici”, ističe.
Ipak, pobjede nad konkurencijom ne donose joj najveće zadovoljstvo – trčanje je borba i sa samim sobom.
“Nekako se naljepše osjećam kada oborim svoj prethodni rekord”, ističe Andrea.
“Vidim napredak i da uloženi trud daje rezultate, to mi je bude i nagrada da nastavim sa treninzima”.
Andrein sportski život usko je povezan sa njenom profesijom – ona je pripadnica Vojske Crne Gore. Već pet godina je u uniformi.
“Karijeru u Vojsci Crne Gore sam počela 2018. godine kao vojnik po ugovoru, prvo u Pljevljima, a potom sam prekomandovana u Podgoricu. Vremenom sam završavala razna karijerna usavršavanja i kurseve, sada sam u Četi za vezu i elektronsko ratovanje”, kaže Andrea.
Radni dan u vojsci prilično je ispunjen, ali i raznovrstan i dinamičan.
“Opisati radni dan u Vojsci nije baš uvijek lako, sve zavisi od postavljenih zadataka. U principu, prva dva časa po dolasku na posao su posvećena fizičkoj obuci, a poslije toga slijedi obuka po rasporedu – taktička, vatrena ili stručno-specijalistička obuka. Naravno, tu je izvršenje planiranih zadataka i aktivnosti”, koja je u prethodnim medijskim nastupima naglašavala da da ima isti tretman kao i njene kolege.
„Isto nosimo uniformu, izvršavamo zadatke. Meni, kao ženi, imponuje da izvršim neki zadatak koji je fizički jednako težak i na kraju svega toga, budem ponosna kad vidim da sam ja to iznijela isto kao neki moj kolega“, pričala je Andrea.
Vojska je simbol discipline i fizičke spremnosti, mentalne snage – isto se može reći i za sport. “Vojnički mentalitet” uticao je na Andreinu sportsku priču, ali je sport uticao na njene sposobnosti u poslu kojim se bavi.
“Nekako su obje stvari davale vjetar u leđa jedna drugoj – bavljenje sportom je poboljšavalo moje sposobnosti za izvršenje zadataka, a disciplina stečena u vojsci me je gurala da budem disciplinovana i u sportu. Ova dvije oblasti se međusobno nadopunjuju”, kaže Andrea.
U narednom periodu, Andreu očekuje više takmičenja. “Trenutno je fokus na Vojno balkansko prvenstvo u polumaratonu koje će se održati u Sarajevu, a u toku ljeta ću trčati neke kraće trke, možda i neke na stazi”, zaključila je.
