Njegove djevojke su osvojile pet olimpijskih medalja, Dragan Jović zna put do uspjeha: One koji žele da budu šampioni lako je prepoznati

Nedavno su završene Olimpijske igre u Parizu, a u profesionalnom i vrhunskom sportu, odmah praktično počinju pripreme za naredne – u Los Anđelesu 2028.

Ako ko zna kako se koncipira olimpijski ciklus, onda je to Dragan Jović, selektor tekvondo reprezentacije Srbije – trener koji je sa svojim takmičarkama osvojio pet olimpijskih medalja.

Sve je počelo zlatom Milice Mandić u Londonu 2012, sjajna priča nastavila se u Riju, Tokiju I Parizu.

Na pitanje koliko je teško četiri godine čekati i spremati se mentalno i fizički za najvažnije takmičenje, Jović odgovara:

“Nije laka priča ni za trenere, ni za savez, a posebno ne za takmičare. Uvijek vidite nekoga ko bi u perspektivi mogao da bude na OI, ali to što će se dogoditi na tom putu, niko ne može da predvidi”, kaže Jović.

Tekvondo je sport u kome je olimpijski ciklus do sada trajao bukvalno četiri godine, što je, kako kaže Jović, stvarao nevjerovatan pritisak. Za Los Anđeles se proces kvalifikacija smanjio, bodovi će se skupljati od 2026.

“To je za sportiste mnogo dobro, jer će moći da urade sve ono što nisu mogli ranije. Prevashodno mislim na period oporavka, na psihološke i na bazične pripreme, koje su bile nemoguće u tom rasporedu. Uglavnom se dosta toga svodilo na učešće na turnirima i skupljanje poena na turnirima, koji često ne dođu u pravom momentu za takmičare i takmičarke”.

Tekvondo je Srbiji donio pet olimpijskih medalja – posebne tajne nema, kaže Jović, koji ističe da sistemski rad mora da bude bolji, a na dobrom je putu da bude.

“Imamo novi, moderni olimpijski centar u kome ćemo moći da testiramo borce i da radimo pripreme kad god poželimo u objektu, koji je možda i najljepši u Evropi. To je ono što nam je trebalo i što će nam, vjerujem, pomoći da uspostavimo sistem, koji do sada nije bio vidljiv. Bio je vidljiv samo zbog rezultata, ali uglavnom su klubovi, i to dva kluba, pravili rezultate. Ja bih želio da se sada to proširi na savez, pa onda na sve klubove, da svi usvoje sistem po kome ća da vježba, jer će to sigurno donijeti bolje rezultate, pa nekog i do Olimpijskih igara i medalja”.

Tekvondo je sport „ispod radara“, kao što je, uostalom, i većina olimpijskih sportova – da li traži velika finansijska ulaganja, jer kada se priča o sportu modernog doba, uvijek se priča i o novcu. Jović kaže da ozbiljan takmičar godišnje mora da izdvoji oko 40 hiljada eura na godišnjem nivou kako bi bio konkurentan.

“Imali smo sreću da takmičari koji su u olimpijskom programu Olimpijskog komiteta Srbije budu na finansiranju države. Najbolji su na taj način uspjeli da ‘namire’ 50-60 odsto svojih potreba, ostatak je preuzimao savez. Neke godine je to manje novca, neke više, ali tekvondo više nije jeftin sport. Mora da se prati sve, a ako propustite jedno ili dva dešavanja, već ispadate iz igre”.

I kako onda ubijediti talentovane takmičare i takmičarke da budu uporni i istrajni – Jović ističe da onima koji žele da budu šampioni nema potrebe ubjeđivati i motivisati.

“Oni koji žele oni vas vuku za rukav, oni su prvi ispred sale za trening, oni kada gube žele da okrenu meč ili makar da smanje razliku u poenima, oni kada su povrijeđeni, ne kažu da su povrijeđeni. Sa druge strane, imate oni koji su melanholični, koji odustaju kada im ne ide kako su zamislili… Talenat može da pobjeđuje u mlađim uzrastima, kada se dođe u seniore – tu više ne prolazi talenat, bez rada i odricanja, maksimalne posvećenosti i odricanja”.

Dragan Jović, najuspješniji srpski olimpijski trener – od Londona do Pariza, sa pogledom ka Los Anđelesu.