Auto-moto sezona u Crnoj Gori počela je nedavno, a na trci u Kotoru, koja se vozila u nedjelju, učestvovala je i jedna djevojka, debitantkinja Marija Ivanović.
Djevojka za volanom, pod punom brzinom – to je kuriozitet u Crnoj Gori, ali za Mariju je to stil života.
“Automobilizmom se bavim od malih nogu. Sa sedam godina sam počela da vozim karting, a već sa 12 automobile”, kaže Marija i priznaje da je “kršila zakone”.
“S obzirom na to da nisam imala vozačku dozvolu auto sam vozila isključivo kroz grad. U srednju školu sam dolazila automobilom, to je najljepši period u mom životu”.
Nekako je logično bilo da razmišlja i o trkama, a posebno zbog toga što je ljubav prema sportu imala od koga da naslijedi.
“Ljubav prema trkama počinje prvenstveno iz moje porodice. Moja sestra Nina se bavila tim sportom i bila je šampion u kartingu. Moj otac Željko Ivanović je poznati automobilista, osvajao je mnogo titula… Na trke sam uvijek išla sa ocem i bila uz njega kada su se održavale trke na raznim mjestima – u Kotoru, Glavi Zete, Crmnici, Šavniku. Putujući sa njim u meni se probudila želja za tim sportom”, kaže Marija.
I malo po malo, prošle su godine, djevojčica je porasla, ima 19 godina i došlo je vrijeme da ispuni svoje želje.
“Prva trka je bila u Podima, u Herceg Novom, na kojoj sam samo prisustovala i bodrila vozače. Prije tri dana u Kotoru sam debitovala. Zadovoljna sam, dobila sam prvi pehar – za debitanta, a idem dalje… Ove godine ću učestvovati najmanje na još tri trke koje se voze na našim područjima. Naredna je u Kučima, nadam se dobrom rezultatu i naravno da me auto dobro posluži”.
Na putu ka ispunjenju cilja – da izađe na trkačku stazu – imala je prepreka, a najtežu još prije skoro 15 godina.
“Nezgoda koju sam imala 2007. kada sam vozila karting na meni je ostavila veliki ožiljak, ali mene je još više ohrabrila i dobila sam još veću volju i želju za tim sportom koji je na neki način opasan. U meni se rodila nova zelja za trkama i ka novim pobjedama. Znam da se profesionalni vozač se ne postaje poslije prve trke, suština ovog sporta je što vise treninga, ambicija, upornost i volja. Naravno, strah koji je prisutan i što je sasvim normalno, mora da se ostavi po strani”, kaže Marija i ističe:
“U mom klubu sam jedina djevojka, tako da imam veliku podršku od ostalih takmičara, koji su veoma ljubazni bili prema meni na mojoj prvoj trci”.
Najveća podrška joj je porodica,
“Majka je željela da se bavim nekim drugim sportom, kao što je rukomet, ali mene to nije privlačilo. Kada sam im rekla da sam konačno odlučila da vozim trke bili su veoma iznenađeni, a moj otac veoma srećan i ponosan, jer krećem njegovim stopama. Nije samo bila iznenađena porodica, već i moji prijatelji koji su me takođe podržali, mada ima i onih koji nisu bili zadovoljni mojom odlukom. Ali, ipak ja odlučujem”, kaže Marija, koja je završila Ekonomsku školu u Podgorici i upisala fakultet u Beogradu.
Marija vozi u klasi 1.400 H (Yugo 1.400) u kojoj, kaže, ima dosta iskusnih vozača, želja joj je da bude za volanom “Fiat Abarth” u narednom periodu, a ističe da automobilizam nije isključivo muški sport.
“Smatram da automobilizmom može svako da se bavi, ako ima potencijala za to. Iako se auto-moto sport posmatra kao isključivo muški sport, ima itekako prostora i za žene. Bilo je slučajeva da se u nekim situacijama žene snađu podjednako, ako ne i bolje, nego muškarci. U ovome sportu ne bi trebalo da ima predrasuda, a pogotovo ne prema ženama jer smo svi mi isti”.
Ovaj tekst je dio projekta finansiranog kroz Fond za pluralizam Ministarstva javne uprave, digitalnog društva i medija
