Već 11 godina Danka Kovinić je profesionalna teniserka, jedina Crnogorka ikada koja tako dugo traje na najvećoj sceni.
U najjačoj konkurenciji stekla je ime i reputaciju, osvajala ITF, a tri puta stizala do finala WTA turnira. Od 2015. je redovna učesnica Grend slemova, pobjeđivala je igračice iz top 10, učestvovala na Olimpijskim igrama, bila 46. teniserka svijeta…
A sve je počelo – u ulazu zgrade u Herceg Novom…
„Imala sam pet godina kada sam od roditelja dobila plastični reket sa sunđerastom lopticom i igrala se u zgradi. I tako sam počela…“, kaže Danka za Sportfem.
Zašto tenis?
„Bila sam veoma aktivna i druželjubiva kao dijete, a u to vrijeme, 2000. ili 2001. godine, bilo je dosta djece u Herceg Novom koja su se bavila tenisom u školama tenisa. I mene su privukli buka i gužva, željela sam da se družim i da se igram. Roditelji me nisu upisali tada, dobila sam plastični reket, a kako nisam odustajala, počela sam da treniram sa sedam, sedam i po godina. Dakle, nije bio tenis presudan, već moja priroda i moja dječja energija, ali kasnije – naravno, sve je to preraslo i u ljubav“.
Šta je Danka Kovinić dobila od tenisa?
„Osim tog takmičarskog dijela, privilegovana sam što zahvaljujući sportu kojim se bavim putujem mnogo, upoznajem različite zemlje, kulture, ljude… To je zaista najljepši dio sporta. Bila sam na svim kontinentima više puta, to je neviđeno bogatstvo. Takođe, savladala sam engleski jezik, sada učim španski prilično intenzivno, kad god imam vremena. Dalje, tenis i sport uopšte stvaraju karakter, sportisti brže sazrijevaju, nauče da se bore u različitim situacijama. Sport je nekad lijep, a nekad veoma surov. Kao i život, a sportista se, smatram, brže prilagodi i nauči kako da se izbori sa teškim situacijama. Nemam dilemu da je bavljenje sportom najbolja moguća stvar za sazrijevanje svake osobe. Neko ode daleko, neko ne može, ali svaki trenutak u sportu je veoma važan za oblikovanje čovjeka“.
S obzirom na to da si, kako kažeš, druželjubiva i da te druženje sa djecom privuklo tenisu, da li ti je žao što nisi probala da se baviš nekim kolektivnim sportom?
„Kada sam počinjala da igram tenis, ja nisam ni znala da je to individualni sport. Ja sam vidjela djecu, gomilu djece i meni je ta slika bila u glavi (smijeh). Sada apsolutno ne da ne žalim, već je to bila najbolja odluka, jer je moj karakter takav – volim da snosim odgovornost sama za sebe, da sama donosim odluke, da sama upravljam… Dakle, tenis je idealan sport za mene“.
Kada si shvatila da će tenis biti tvoj životni poziv?
„Nemam odgovor na to pitanje, zaista ne znam kada se to dogodilo… U juniorskim danima uvijek sam bila dobra i talentovana. Nisam bila najbolja na svijetu, ali sam bila među desetak djevojaka. Imala sam i dobre rezultate. Valjda je to bio logičan put, nekako je sve išlo spontano”.
Iza tebe je veoma dobar period, sjajni nastupi u Čarlstonu, plasman u finale velikog turnira, skok na WTA listi. Kao da si tempirala formu uoči raspleta u podjeli olimpijskih viza?
“Ovoga puta nisam razmišljala o Tokiju, kao prije pet godina. Uoči Rija zaista sam samo o tome mislila, jer sam imala ogromnu želju da učestvujem na Olimpijskim igrama. Normalno da želim da igram i sada, mislim da sam praktično i obezbijedila plasman, ali 2016. – to je bio moj ultimativni cilj. Ja sam od avgusta prošle godine u uzlaznoj putanji. I kada sam gubila mečeve, vidjela sam da sam u dobrom ritmu, jer sam imala dobre pripreme i osjećala sam se dobro na terenu. Takođe, porazi nisu mogli da me poremete, što je bio znak i da sam mentalno jaka i da vjerujem u sebe. Izgubila sam, recimo, veoma ubjedljivo od Ešli Barti na Australijan openu, a da nisam bila spremna u svakom pogledu, ne bih nakon takvog poraza mogla dugo da se sastavim. Ovako, sjutra je odmah bio novi dan, nastavila sam kao da se ništa nije dogodilo. I malo po malo, Čarlston je bio neka kulminacija dobre forme. Prije turnira, moj trener mi je rekao da je plan da u naredna 2-3 mjeseca uđem u top 50. Pitala sam ga da li je siguran da možemo – rekao mi je da je apsolutno siguran. Kako je počeo turnir osjećala sam se sve bolje, dobijala samopouzdanje, iz meča u meč išla ulaznom putanjom i došla do finala“.
Plasman u finale Čarsltona, iako si prethodno igrala dva puta u borbi za WTA trofej, donio ti je veliku popularnost u Crnoj Gori i ogromnu podršku javnosti?
„Do sada nisam nikada osjetila takvu energiju i podršku, zaista nisam mogla da vjerujem da me toliko ljudi pratilo, nije to bilo ranije. Dobila sam ogroman broj poruka, društvene mreže bile su mi zatrpane. Prijalo mi je jako, jer znam koliko volim da igram za Crnu Goru i koliko sam ponosna što predstavljam Crnu Goru u teniskom svijetu“.
Veoma emotivno si se zahvalila na podršci, nakon poraza u finalu od Kudermetove, bilo je i suza?
„Prvo sam se obratila na engleskom, onda poželjela da i na crnogorskom kažem nekoliko riječi i jednostavno – emocije su me savladale. Željela sam da se zahvalim svima na podršci, nisam stigla da svima odgovorim, a kada sam krenula da pričam sve se skupilo… Bio je to jako emotivan trenutak za mene“.
