Sanela Račić i neobična priča o ljubavi prema fudbalu: Toliko voli magičnu igru da joj se vratila poslije deset godina

Prezivala se Sekulić, kada je počela da se bavi fudbalom, kao jedna od prvih djevojaka iz Crne Gore koje su ušle u ozbiljniju fudbalsku priču.

Život i emocije, one najljepše, odveli su je na drugu stranu, ali ljubav prema najpopularnijem (i najljepšem) sportu ne samo da je ostala, već je toliko jaka, da ju je „natjerala“ da mu se vrati nakon pauze od čak deset godina.

Sanela Račić sada ima 29 godina, majka je dvojice dječaka, i kapitenka je Zore, novog kluba na našoj ženskoj fudbalskoj mapi i prijatnog iznenađenja prvog dijela sezone.

„Deset godina sam trenirala fudbal, putovala vozom iz Zete u Bar, u kome je tada bio klub Pristan. Fudbal je bio moja prva ljubav… Zatim sam, nakon što sam se udala, prešla u Podgoricu i naravno nastavila da treniram i igram“, kaže Sanela.

Sjeća se trenutka kada je bila primorana da prestane. Razlog je bio najljepši mogući.

„Pred utakmicu Podgorica – Ekonomist saznala sam da sam u drugom stanju“.

Do tada je njena karijera išla onako kako je zamišljala i željela – stigao je i poziv u reprezentaciju Crne Gore, koja je tada bila u fazi stvaranja.

„Nisam mogla da se odazovem“, priča Sanela i sjeća se da su i tada na spisku bile Slađa Bulatović, Armisa Kuč, kao i Suzana Vujošević, Jadranka Pavićević.

„I sada kada pričam o tome, teško mi je, jer sam zaista uživala u fudbalu svim srcem, imala planove. Ali, dogodilo se nešto što me je potpuno ispunilo na drugačiji, najljepši način – postala sam majka, dobila dva dječaka – Ognjena, koji ima deset, pa Andriju, koji ima osam godina. Postoji nešto što je važnije i od fudbala, od svega, a to su njih dvojica i djeca uopšte“.

I tako je Sanela Račić umjesto fudbalerke postala majka i supruga prije svega, ali fudbal je ostao dio njenog života.

„Profesionalni dio je bio iza mene. Odlučila sam da se potpuno posvetim porodici, ali bez fudbala nisam mogla, tako da sam svih ovih godina bila veoma redovna na terenu za mali fudbal. Mogla sam da uvijek da ostavim djecu sat-dva, kako bih igrala na tzv. terminina. Događalo se da igram tri termina zaredom, da žurim sa jednog terena na drugi“, priča Sanela.

A kada su Ognjen i Andrija malo „stasali“, dobila je želju da se ponovo vrati svojoj sportskoj ljubavi.

„Deset godina je dug period, ali kada nešto toliko voliš – ništa nije teško, a ni neobično. Ljubav je takva, nepredvidiva… A meni je teško da nađem riječ da opišem šta mi fudbal znači. I što je u mom slučaju veoma važno – moja porodica, moji dječaci, imaju razumijevanje za to i podržali su me u odluci da se ponovo ‘aktiviram’ na ozbiljnijem nivou, a ne samo rekreativno“.

A da bi bila spremna da se vrati „velikom“ fudbalu morala je i da se spremi za povratak…

„Moram da priznam da sam imala problema sa kilažom, ali mogu sa ponosom da kažem da sam nakon tri mjeseca rada na sebi uspjela da sa 80 dođem na 58 kilograma“, ističe Sanela.

Povratak je bio u dresu Mladosti, ali pravi povratak je uslijedio ove sezone, u dresu Zore iz Spuža.

„Uživam u svakom momentu. Kao porodičnoj ženi, najvažnije mi je što je u klubu sjajna atmosfera, što na treninge dolazimo i sa treninga odlazimo sa osmjehom. Puno mi je srce zbog toga. Zora je izuzetna sredina, sve funkcioniše na izuzetnom nivou, trener Miloš Adamović i direktor Boris Bošković rade sve da osjećamo ugodno, vjeruju u nas, a mi vjerujemo u njih“.

I takav odnos se vidi i na terenu. Zora je prvi dio sezone u debitantskom nastupu na klupskoj sceni završila na diobi trećeg mjesta, sa Ekonomistom.

„Želimo da budemo još bolje, želimo da se borimo za drugo mjesto, jer je Breznica u velikoj prednosti. Ali, najvažnije je da uživamo u fudbalu, jer to i jeste suština fudbala“.

Sa tribina je ponekad bodre sinovi, koji su, takođe, u fudbalu…

„Još su mali, najvažnije je da imaju sportski duh, jer sport stvara dobre i jake ličnosti. Imaju i gene, otac im je bio golman…“, kaže Sanela, a na pitanje da li su, ipak, talentovani na majku, uz osmjeh odgovara:

„Neka bude tako“.

A kada je već napravila takav „napor“ da se poslije tolike pauze vrati fudbalu, ima još jednu želju:

„Da obučem dres reprezentacije. Nije se dalo prije deset godina… Još to da doživim, makar jednom, i mogla bih da kažem – ispunila sam sve svoje životne snove“.

A reprezentaciju je pratila i navijala.

„Djevojke su uradile sjajne stvari, divim im se. Nije bilo lako biti djevojka u fudbalu u vrijeme kada sam ja i mnoge od njih počinjale. Srećom, vremena se mijenjaju, jako sam srećna zbog toga i nadam se da će ubuduće biti sve više djevojčica koje će se posvetiti ovom divnom sportu“, zaključuje Sanela.