Srpska odbojkašica Aleksandra Uzelac dva puta se našla u životnoj opasnosti u Brazilu, gdje nastupa za Fluminense.
Incidenti su se desili u Rio de Žaneiru.
„Vraćala sam se sa drugaricom sa večere, vozile smo bicikl po stazi koja je predviđena za to. Pored je trotoar za pješake, onda dio gdje je zasađeno drveće – okolo je korijenje i kamenje, pa onda put kojim idu automobili – koji je niži, nije u istoj ravni. U suštini nemoguće je sa staze da izađeš bicklom na put… Ja sam išla prva, ona iza mene. Kako sam se zaletjela – dvojica su naletjela na mene. Podigli su majice i izvadili noževe. Ma to su bukvalno bile mačete – baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su im stali ispod majice. Krenula sam da vrištim i nisam znala šta ću. Skrenula sam na taj put… Mogu da kažem da me sam bog spasao jer nisam čak ni pala s bicikla, a izletjela sam na put gde su automobili, motori“, rekla je Uzelac za Mozzart sport.
Ne činjenica da su incident prijavile policiji, nije ništa promijenila.
„Mogao je da me udari auto ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspjela da pređe, nego je pala. Ja sam vozila preko tog korijenja kao nikad u žvotu… Jedan je krenuo za mnom, a drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola. Nisam mogla ništa drugo… Stao nam je taksi, nekako smo uletjele i zajedno smo otišle do policije. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Veoma sam se istraumirala, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku – kada oni kreću na nas noževima – da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne jer ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni“.
Desetak dana kasnije opet bila na meti razbojnika.
„Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri. Prije toga smo gledale fudbalere Fluminensea, sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola… Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, pošto živim 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, a drugarica me uhvatila za ruku i počela da viče: „Uzi, Uzi, Uzi…“. Ja pogledam, kad ono ispred nas stoje dva auta, iza takođe, pored dva motora. Izlaze muškarci sa fantomkama i pištoljima. Dvojica su stala ispred kola, a ostali su na svaka vrata pokucali sa pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu“, ispričala je Aleksandra i dodala:
„Mi smo vrištale, četiri pištolja i to ona sa prigušivačima su nam bila oko glava. Ispretresali su nas, a jedan je krenuo i da uđe u kola, ali smo mi nekako uspjele da iskočimo i krenemo da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, jer smo znale da ćemo tamo biti bezbjedne. Sve to je bilo u mojoj ulici… Kad smo stigle i spasile se, dali su nam vodu. Bile smo u šoku, počele smo da plačemo…“.
Uspjela je da sačuva mobilni telefon.
„Ja nisam imala torbu, niti bilo kakav nakit… Pošto je auto bio zatamnjen, znala sam da ne mogu da me vide, pa sam telefon bacila iza sebe i sjela na njega. Dok su me pretresali nisu primetili mobilni. A kad smo krenule da trčimo, ja sam ga stavila u šorts. Tačno se vidi na snimcima koje smo kasnije pregledale kako držim telefon. I vozač je pobjegao sa nama. Drugarici su uzeli torbicu, dokumenta, ključeve od stana… Meni su samo ključ od stana. Sve to teško može da se opiše. Mi u Srbiji smo tako nešto vidjeli samo na filmu. Tek kad ti se stvarno nešto tako desi, vidiš koliko je strašno“, ispričala je Aleksandra Uzelac.
