Put ka ostvarivanju sportskih snova i želja pun je prepreka, odricanja i teških odluka.
Jedna od najtežih je svakako – odvajanje od porodice.
Često se mladi ljudi zbog svog sportskog napretka na taj korak odluče vrlo rano, po čemu se, takođe, razlikuju od svojih vršnjaka.
„Sportfem“ će kroz priče naših talentovanih i uspješnih sportistkinja pokušati da „dočara“ taj put i sve što nosi.
****
Kristina Rakočević je nekadašnja juniorska šampionka svijeta u bacanju diska, velika nada svjetske atletike i crnogorskog sporta.
Kristina sada ima 23 godine, trenira i studira na Univerzitetu u Majamiju. Od kuće je daleko skoro 10.000 kilometara.
Kada premota film, sjeća se kako je sve počelo…
„Dok sam bila u šestom, sedmom razredu osnovne osnovne škole putovala sam do Mojkovca mijenjajući dva prevoza. Teško mi je to padalo, bila sam dijete, koje je čekalo prevoz na ulici, bilo je ponekad i neprijatnih situacija. O tome nisam pričala nikada, ali nije bilo lako… Nije to bilo klasično odvajanje od porodice, ali na neki način i jeste, posebno kada sam se preselila u Mojkovac, koji je udaljen nekih pola sata od moje kuće, što mi je sada smiješna razdaljina – sada me dijeli 12 sati leta avionom“, priča Kristina.
Odluku da se preseli u Mojkovac donijela je zbog atletike, njen talenat je već bio primijećen, naravno uz podršku roditelja.
„Sjećam se da mi je jako bilo teško da se sprijateljim sa ljudima, jer svi su već imali svoje društvo dok sam ja bila povučena prvih mjeseci. Kasnije je sve došlo na svoje, stekla sam prijateljstva, sa drugaricama sa kojim sam trenirala bila sam stalno, ne samo na treninzima“.
Prije dvije godine je donijela odluku koja joj je promijenila život – odlučila je da sportsku karijeru nastavi, a akademsku započne u Americi, na Floridi. Trenira i studira psihologiju…
„Odluku sam donijela sama i bila sam dovoljno odrasla i zrela da o tome sama odlučujem.
To je situacija koju ne mogu da uporedim ni sa čim. Imala sam mnogo takmičenja, putovanja pa i boravaka u drugim državama, ali sve na mjesec ili najviše pola godine. Takođe, to su bila putovanja u Evropi, na par sati od kuće. Amerika je bila ogromna promjena“, kaže Kristina i priznaje da se u početku „osjećala potpuno izgubljeno“.
„Ali, ne i uplašeno, što me je na kraju i izvuklo“, ističe.
„Nisam se plašila da pitam za pomoć, za razgovor ili bilo šta, što savjetujem svima koji se odvoje od kuće. Prosto, kada pređete tu granicu i izađete iz zone komfora sve nekako postane lakše.
Brže se stiču prijatelji i šire se veze na veće grupe ljudi što vam momentalno olakšava sve, bili mi toga svjesni ili ne“, priča Kristina.
Mlada atletičarka ističe da je za tako velike životne odluke i promjene potrebna jaka psiha.
„Ali, s druge strane, ne možemo svi čekati pravi trenutak dok ne budemo skroz spremni, zar ne? I kada je taj pravi trenutak… U svakom slučaju, dobro je da se ljudi mladi odvoje od porodice, jer su onda primorani da nauče kako se živi bez nečije pomoći. Mislim da život stvarno i počinje onda kada se skroz osamostalimo, što zna svakako da bude jako teško i frustrijajuće. Prosto, nekada vam ne ide, ili nemate novca, ili vas stisnu problemi, a nema nikoga da vam pruži ruku. Kada to uspijemo sami da prevaziđemo, vjerujem da smo tek onda odrasli ljudi“, kaže Kristina.
Djevojkama je, smatra, teže da donesu tako velike odluke.
„Nažalost, živimo u ne tako pogodnom društvu za žene. Kao da opasnost vreba sa svake strane i od malena smo naučene da se treba paziti bukvalno svega., a niko nas ne pita da li smo i spremne za to“.
U svakom slučaju, sport je, kaže ona, izuzetan „alat“ za sazrijevanje i stvaranje ličnosti.
„Sport mi je pomogao da se razvaijem kao osoba definitivno, a najbitnija stvar koju bih izdvojila je – disciplina“.
Kaže da je već prošla kroz dosta teških situacija i psihičkih padova.
„Možda ne mogu da ocijenim da li je sve kroz šta sam prošla vrijedno lijepih trenutaka koje sport pruži, mada na kraju mislim da se to izbalansira. Iako potajno mislim da sam dala više nego što mi je sport pružio, nije to sve bilo do samo mene već do mnogo spoljnjih faktora. A, s druge strane, posjetila sam toliko različitih država, različitih kultura, upoznala toliko ljudi da slobodno mogu da kažem da sam stekla pravo bogatstvo“.
Na kraju savjet za neke nove generacije, djevojke koje imaju sportske planove i snove kakve je imala i Kristina.
„Ne bih im savjetovala da rizikuju, već dobro osmisle šta bi trebalo da rade. Mada, u nekim situacijama treba stisnuti petlju i rizikovati. Ja sam od onih koji idu na rizik, što me definitivno nekad košta, ali u većini slučajeva ostvarim ono što zamislim“, zaključuje Kristina.
Ovaj tekst je dio projekta finansiranog kroz Fond za pluralizam Ministarstva javne uprave, digitalnog društva i medija
